Neki nemir u duši. Nešto što traži uzrok, nešto u daljini vuče ruku po papiru. Pišem za sve ono što nemam u sebi. Ono što nije moglo da bude moje, a želio sam. Kažeš: „ Svi imamo svoj svijet.“ Da, lijepo kazano. A zašto je moj svijet tako sam? Znam, to mi ne možeš odgovoriti. Ali, ipak, ja te pitam. Možda te i pitam zato što znam da mi nećeš reći ništa. U suštini ja i ne želim znati odgovor. Kao što ne želim reći onima koji mi oduzimaju dio po dio mene, da me to boli. Ne, ja više nemam snage za borbu, ja sam već ostao bez zrna hrabrosti, a još uvijek samo mogu da pišem.

Kad bih bar mogao pisati u njezino srce, možda da me zavoli… Ne, ja bih želio da pročita njezin razum. Imam dovoljno ljubavi, ako je i nemam ja ljubav mogu zamisliti sebi, ja mogu maštati i dovoljno voljeti za dvoje. Meni treba razumijevanje, nešto što sam sebi ne mogu dati, nešto što mi može pružiti onaj ko zna lutati. Ko razumije osmijeh na licu i suze u očima. I zna šta je ogledalo a šta smo mi. Kome su suze saputnik, a osmijeh prijatelj. Neko kome je život lijep zato što je život. Neko ko voli ono što nema dobra i prezire ono što ima od zla. Neko ko pronalazi puteve u pustinji.

Kažeš mi: „ Razumijem te!“ I to mi mnogo znači. Znam da se trudiš. Teško je, ipak, razumjeti čovjeka. Da, teško je razumjeti, kad se i sam pitam ko je čovjek? Zato te ne krivim. Nije važno šta mi daješ, važno je šta mi želiš dati. Znam, da želiš razumjeti. Ta i ti si isto što i ja. Putnik, već umoran od puta, a znaš da će putovanje još trajati. I ti si bila u pogledu i ja sam te sreo tamo. Bili smo isto, a sada smo daleko. Imamo svoje puteve i svjetove. Pomalo razmišljam, da li ja ovim putem želim da idem drugačije nego ti? Suština je ista. Mi ćemo se opet naći tamo gdje nam je cilj. Samo što ćeš ti koračati i ja ću koračati, a nećemo zajedno ići. Samo ti kažem, prijatelju, da se nadam da ćemo se sresti, tamo gdje oboje želimo biti, tamo gdje sada nismo…

Autor teksta : Jusuf-ef. Bećoja