Jedan veliki učenjak zabilježio je sljedeće: “ Umrla mi je žena, pa mi je na žalost došao moj dobri prijatelj Muhamed. Sjedili smo dugo i on mi je ispričao ovu priču:
U jednom ranijem narodu bio je jadan vrlo učen i pobožan čovjek, i ljudi su se njemu obraćali kada su imali kakvih problema. Taj čovjek je imao prelijepu ženu i veoma mnogo ju je volio. Ona mu je, međutim, iznenada umrla i on je toliko tugovao za njom da se povukao u kuću, zakljućao ulazna vrata i potpuno se povukao od ljudi. Više nikoga nije primao unutra.
Kad je za to saznala jedna žena, došla je pred njegovu kuću i rekla da ga mora nešto pitati, ali da to mora učiniti nasamo. Kad su svi otišli svojim kućama, ona je ostala stajati sama pred njegovim vratima, pa kad su ga njegovi ukućani izvjestili o tome, rekao je da je puste unutra.
„Moram te nešto pitati!“-kazala je ona i on je upitao o čemu se radi.
„Od svoje komšinice posudila sam nakit na neko vrijeme“,-rekla je,-„i dugo sam ga nosila na sebi. Sad ona taj nakit traži nazad- jesam li joj ga dužna vratiti?“
„Jesi“,-kaza on.
„Ali, nakit je dugo vremena bio kod mene!“,-rekla je.
„Tim prije joj ga trebaš vratiti!“,-kazao je on.
„Allah ti se smilovao“!,-rekla mu je ona. „Zar toliko patiš za onim što ti je Allah bio posudio, pa to onda vratio Sebi, što i jest bilo Njegovo.?!“
Njemu se tek tada razbistrilo pred očima, pa je i njegova žalost postala drukčija.