Ono ti Nasrudin hodža imao jednu kravu, koja nije ničemu valjala. Jednom mu reče žena, da odvede kravu na pazar i da je proda. Kad je hodža dovede na pazar, počne vikati, što mu grlo daje:
– Ova krava ne valja ništa, ne će na vrijeme da se teli, a kad se oteli, ne može ni jednog teleta da othrani. Mlijeka daje posve malo.
Tako je Nasrudin hodža kudio svoju kravu, što je više mogo; on je to sve istinu kazivao, jer je znao, da je laž haram.
Kad je svijet čuo, šta Nasrudin hodža viče, nitko ni da pogleda kravu. U to se Nasrudin hodži prikuči jedan njegov komšija i prišapne mu u uho:
– Šta tako vičeš na kravu? Ta nijesi pobudalio? Znaš, da ne valja svog mala kuditi, jer ga onda ne ćeš nikad prodati, nego daj ti meni tu kravu, pa da vidiš, kako se prodaje, a ti se gdje sakrij i ne izlazi, da ne poznadu, da je tvoja krava.
Nasrudin hodža dade mu kravu i sakrije se. Njegov komšija stane vodati kravu i vikati:
– Evo dobre krave, teli se; kad je mlijeko najskuplje, daje na pomužaj do pet oka mlijeka.
On je tako falio, a uto se svijet počeo kupiti oko krave i pitati: pošto je?
Slušao to sve Nasrudin hodža i kad je ču koliko ovaj komšija laže, ne izdrža više te brže-bolje dotrča do komšije pa poviče:
– Pa kad je ona tako dobra, ne ću je ni prodavati!
Uzme kravu od komšije i odvede je kući.