Kad smo podizali naš manastir u Australiji nismo imali para da unajmimo zidara, pa sam morao da naučim da zidam. I tako, kad sam završio svoj prvi zid, pažljivo ređajući cigle jednu na drugu, odjednom ugledah — o ne! — da sam zabrljao kod dvije.
Sve cigle stajale su u savršenoj liniji, ali dvije sam iskrivio. Izgledale su grozno. Čitav… su zid kvarile. Katastrofa!

Jako sam se zbog toga nervirao i mrzio svakoga ko bi prokomentarisao taj zid. Onda sam jednoga dana prolazio sa posjetiocem i on zastade i pogleda onaj zid.

“Baš je lijep ovaj zid”, reče nehajno.

“Gospodine”, odvratih mu iznenađen. “Jeste li možda zaboravili naočare u kolima?”

Ono što je on odgovorio potpuno je promijenilo moje gledanje na taj zid, na mene samoga i na mnoge druge dijelove mog života.

Rekao je: “Da, ja vidim te dvije krive cigle. Ali isto tako vidim i onih 998 ravnih.”

***

Koliko mnogo ljudi okonča vezu ili se razvedu zato što su u svojim partnerima u stanju da vide samo one ‘dvije loše cigle’?
Koliko nas postanemo depresivni ili možda pomislimo i na samoubistvo samo zato što u drugima vidimo jedino te ‘dvije loše cigle’?
Vidimo samo greške, mislimo da samo one postoje i hoćemo da ih uklonimo. I tako ponekad, nažalost, uništimo i ‘baš lijep zid’.

Svi mi imamo dvije loše cigle, ali je savršenih cigala u nama mnogo, mnogo više, neuporedivo više nego grešaka.

Adžan Bram