Ispričaću vam jednu priču o dvojici radnika koji rano izjutra ustadoše i krenuše prema Doboju, jer su imali neki posao da odrade, a pošto je u to vrijeme R8 bio luksuz, morali su da idu pješice. Priča sama po sebi nema karakter, nema ideju, nema poentu, a pogotovo nema nikakve veze sa logikom. Moglo bi se reći da je ova priča kao prosječni državljanin Bosne i Hercegovine. Utopljen do guše u vlastitu knedlu, smara ko svi bumbari mog rodnog zavičaja, zatupljen je do maksimuma i luta okolo ko Maksim po diviziji, tražeći nešto čemu ne zna ni ime, uvijek se vraćajući na početak. Ako vam je pri rečenici iznad naumpao onaj Sizif iz Gornje Karajzovce, onda niste ni blizu i odmah prestanite da čitate tekst. Ovo je priča o stvarnim ljudima, ne o mitologiji.

Ljetni dan. Sunce je grijalo na hiljadu stepeni, i pošto su u neko doba iscrpili sve teme za razgovor, njih dvojica počeše da pričaju sve i svašta, pa tako počeše da se prepiru i nadjačavaju. Isto ti bude kad ostaviš mačku i krokodila u kavezu. Počeše oni od dugih vremena. Teme su se kretale u rasponu od nadjačavanja u tome čija je vjera bila bolja, ko je bio veći Pejgamber: Isa ili Muhammed, ko je bio hrabriji junak: Kraljević Marko ili Đerzelez Alija, do toga ko se bolje istak'o među ženama od njih dvojice. I tako, u svoj toj frtutmi oko preplitavanja, dadoše duši oduška i sjedoše pored rijeke da odmore. Pri samom sjedanju, nekolicina žaba se uplaši i poče da skače od straha, dok je jedan žabac baš skočio pod nogu jednom od njih dvojice, pa će onaj koji se zvao Petar, onome koji se zvao Ibro:

– A bi li ti, bolan, mog'o pojest’ živu žabu?
– Bezbeli da bih – veli Ibro. – Što ne bih, samo kad bi bilo za opkladu.
– E, da ne bi?
– E, da bih!

Hoće, neće, nećkajući se, opkladiše se obojica po hiljadu dinara, pa zaganjaše prvu žabu koja se činila lahkom za uloviti. Kako ga je Ibro uhvatio, žabac poče da stenje u ruci, koprca se, otima, a Ibri od sve te akcije pozli, a kamoli da ga prinese ustima. Ali, ne lezi vraže, više mu žao hiljadarke. Pogolem je to novac, a i teško mu priznati da se u prazno hvalio. Kad ga ponos opsjede, najzad odluči: otrgnu žapcu jedan krak, zažmiri ko obrve patrijarha Teodosija, pa ga turi u usta i proguta, žvakajući samo onoliko koliko je trebalo, da se ne bi udavio. Kad obavi sav posao, pruži ruku pred svog saputnika, a ovaj, ožalošćen tolikim gubitkom, nemade kud, no se fati džepa, izvadi hiljadarku i položi je na dlan dobitniku, a ovaj je smota pod maramu i turi pod fes.

Išli su dalje, a sunce je sve jače peklo. Ibro, onaj što proguta žabu, već osjeti da nešto mulja u stomaku i učini mu se da je žaba oživjela, pa bi sad da mu iskoči na usta. Od muke se sav oznojio. Malo pomalo, svakog trena skine fes, i maramom u kojoj je hiljadarka obriše čelo i lice. Petar je zanijemio na sve to, žao mu para, a prikrajkom gleda u Ibru ne bi li ovaj crk'o od muke, pa da se bar nauživa za onu hiljadarku.
Ibro to skuži, pa poče manevarski da skreće temu sa krčenja u stomaku na ponovno natjecanje u tome šta je Kraljević Marko naspram Muse Kesedžije, a šta Princip naspram Hadži Loje i sve tako dok ih ne uplaši zmija, koja ispuza iz nekog grma. Oni odskočiše u stranu, složiše je kamenom i dotukoše je.

– Eto! – veli Ibro. – Ja progutah živu žabu, a ti ne bi bio kadar ni mrtvu zmiju da pojedeš.
– Bih ja, Boga mi. – lanu Petar.
– E, haj se opkladimo da ne bi!
– Po hiljadarku?
– Po hiljadarku!

Pružiše jedan drugom ručerde, Pero (kako su ga od milja zvali) dočepa zmiju, otra je o nogavicu, odgrize joj i proguta glavu. Pa potom nastavi sve dok mu u ustima nestade i rep, baš kao da mu se zmija uvukla u stomak. Ibro bez riječi skide fes, razmota maramu, poravna hiljadarku i smjesti je na dlan svome saputniku, a ovaj, ni ne gledajući je, opet smota i zavuče u džep u kome je i ranije bila.

Nastaviše. Put kojima su putovali, odjednom se proširi. Pred njima se ukaza polje i nešto što iz daljine liči na Doboj. Ne natječu se više o Kraljeviću Marku niti o Pejgamberima, skoro da ništa više nisu ni pričali. Umorili su se i sad samo misle kako da stignu, gdje će noćiti, jer je već mrak a Boga mi, zabrinuše se i šta će da večeraju. I baš u toj pomisli, obojici u isti mah, pristade sva muka ovog svijeta. Sjetiše se opklade i onoga što su pojeli, te će jedan drugome: “Eto, prijatelju, sad smo obojica sa svojim parama.”

“I obojica pojedosmo ono što se ne jede.” – veli drugi.

Piše: Meris Osmanović