Ljetni dan. Sunce je grijalo na hiljadu stepeni, i pošto su u neko doba iscrpili sve teme za razgovor, njih dvojica počeše da pričaju sve i svašta, pa tako počeše da se prepiru i nadjačavaju. Isto ti bude kad ostaviš mačku i krokodila u kavezu. Počeše oni od dugih vremena. Teme su se kretale u rasponu od nadjačavanja u tome čija je vjera bila bolja, ko je bio veći Pejgamber: Isa ili Muhammed, ko je bio hrabriji junak: Kraljević Marko ili Đerzelez Alija, do toga ko se bolje istak'o među ženama od njih dvojice. I tako, u svoj toj frtutmi oko preplitavanja, dadoše duši oduška i sjedoše pored rijeke da odmore. Pri samom sjedanju, nekolicina žaba se uplaši i poče da skače od straha, dok je jedan žabac baš skočio pod nogu jednom od njih dvojice, pa će onaj koji se zvao Petar, onome koji se zvao Ibro:
– A bi li ti, bolan, mog'o pojest’ živu žabu?
– Bezbeli da bih – veli Ibro. – Što ne bih, samo kad bi bilo za opkladu.
– E, da ne bi?
– E, da bih!
Hoće, neće, nećkajući se, opkladiše se obojica po hiljadu dinara, pa zaganjaše prvu žabu koja se činila lahkom za uloviti. Kako ga je Ibro uhvatio, žabac poče da stenje u ruci, koprca se, otima, a Ibri od sve te akcije pozli, a kamoli da ga prinese ustima. Ali, ne lezi vraže, više mu žao hiljadarke. Pogolem je to novac, a i teško mu priznati da se u prazno hvalio. Kad ga ponos opsjede, najzad odluči: otrgnu žapcu jedan krak, zažmiri ko obrve patrijarha Teodosija, pa ga turi u usta i proguta, žvakajući samo onoliko koliko je trebalo, da se ne bi udavio. Kad obavi sav posao, pruži ruku pred svog saputnika, a ovaj, ožalošćen tolikim gubitkom, nemade kud, no se fati džepa, izvadi hiljadarku i položi je na dlan dobitniku, a ovaj je smota pod maramu i turi pod fes.
Išli su dalje, a sunce je sve jače peklo. Ibro, onaj što proguta žabu, već osjeti da nešto mulja u stomaku i učini mu se da je žaba oživjela, pa bi sad da mu iskoči na usta. Od muke se sav oznojio. Malo pomalo, svakog trena skine fes, i maramom u kojoj je hiljadarka obriše čelo i lice. Petar je zanijemio na sve to, žao mu para, a prikrajkom gleda u Ibru ne bi li ovaj crk'o od muke, pa da se bar nauživa za onu hiljadarku.
Ibro to skuži, pa poče manevarski da skreće temu sa krčenja u stomaku na ponovno natjecanje u tome šta je Kraljević Marko naspram Muse Kesedžije, a šta Princip naspram Hadži Loje i sve tako dok ih ne uplaši zmija, koja ispuza iz nekog grma. Oni odskočiše u stranu, složiše je kamenom i dotukoše je.
– Eto! – veli Ibro. – Ja progutah živu žabu, a ti ne bi bio kadar ni mrtvu zmiju da pojedeš.
– Bih ja, Boga mi. – lanu Petar.
– E, haj se opkladimo da ne bi!
– Po hiljadarku?
– Po hiljadarku!
Pružiše jedan drugom ručerde, Pero (kako su ga od milja zvali) dočepa zmiju, otra je o nogavicu, odgrize joj i proguta glavu. Pa potom nastavi sve dok mu u ustima nestade i rep, baš kao da mu se zmija uvukla u stomak. Ibro bez riječi skide fes, razmota maramu, poravna hiljadarku i smjesti je na dlan svome saputniku, a ovaj, ni ne gledajući je, opet smota i zavuče u džep u kome je i ranije bila.
Nastaviše. Put kojima su putovali, odjednom se proširi. Pred njima se ukaza polje i nešto što iz daljine liči na Doboj. Ne natječu se više o Kraljeviću Marku niti o Pejgamberima, skoro da ništa više nisu ni pričali. Umorili su se i sad samo misle kako da stignu, gdje će noćiti, jer je već mrak a Boga mi, zabrinuše se i šta će da večeraju. I baš u toj pomisli, obojici u isti mah, pristade sva muka ovog svijeta. Sjetiše se opklade i onoga što su pojeli, te će jedan drugome: “Eto, prijatelju, sad smo obojica sa svojim parama.”
“I obojica pojedosmo ono što se ne jede.” – veli drugi.
Piše: Meris Osmanović