Javni pisari, koji su nekada bili zvanično priznati kao esnaf, pisali su uz odgovarajuću naplatu, pisma i razna dokumenta svojim nepismenim sugrađanima.

Kada je opismenjavanje obuhvatilo sve slojeve stanovništva, javni pisari su uglavnom nestali, mada se još mogu naći u zaostalim zemljama. Kao pravi trgovci, imali su svoje radnjice, pa su nepismeni ljudi tu dolazili da im se pročita ili napiše pismo. Pisar je davao i svoju hartiju. Umio je da sastavlja milozvučne rečenice i ispisivao ih krasnopisom. Često se dešavalo da vodi prepisku između dvoje zaljubljenih. Ponekad je s teškom mukom uspijevao da iščupa od svoga klijenta podatke o onome što želi da mu se napiše. Kao iskusnog “stručnjaka za pisanje”, često su ga zvali i na razna suđenja.