Jedan vitez koji se godinama borio za svog kralja i koji nikad nijednu bitku nije izgubio (i ratove je predvodio, i uvijek je izlazio kao pobednik) jednog dana izgubi jednu bitku. Skroz razočaran i po njegovom shvatanju i ponižen htede da se ubije. Tako on jahajući njegovog konja razmišlja kako da se ubije a da smrt bude što užasnija i što više paznje da privuče. Kad odjednom vidje ispred sebe na putu jednu malu ptičicu koja leži na leđima i koja drži noge uvis ka nebu. Ljutito viknu vitez zašto se ne miče sa puta, i da ako se ne makne, on će je ubiti, jer ionako od nje nema hajra i niko od nje nema koristi. Ptičica ozbiljno odgovori: “Ne mogu jer imam veoma važan zadatak!” Iznenađen što se ptica nije uplašila već tako odlučno odgovorila,  sišao je vitez sa konja i upitao ptičicu, o kojem zadatku se radi. Ptičica je rekla da je čula od nekog kako će tog dana pasti nebo na zemlju, i ona tu sad leži da svojim nogama zadrži nebo, da ne padne na zemlju. Tu je spopao smijeh viteza, koji nije mogao stati  i u smijehu kaže maloj ptičici: “Pa kako ti tolicka s tvojim tankim nožicama i da pomisliš da možeš zaustaviti nebo?”  Ptičica odgovara mirno i ozbiljno: “Paaa, svako treba činiti onoliko  koliko može!”