Iza krivine sam izronuo na pravac dug nekoliko stotina metara. Nakon toliko krivina, nakon tog pravca dolazi taj malehni grad (il’ šta već).
Odmah po izlasku iz krivine, vidjevši policajce na drugom kraju pravca, (ne)svjesno sam maknuo nogu sa gasa, pa je auto po nekoj inerciji nastavilo kretnju.

Iza mene je vozio nekakav crveni automobil, koji je haman znao šta čeka na kraju pravca pa nije ni pomišljao da me zaobiđe.
Mada sam ubijeđen da bi neki osnovac prestigao obojicu vozeći pony bicikl.

Policajac je imao dovoljno vremena da zauzme gard, uzme „lizalo“ i podigne ga visoko u zrak, baš kao fudbalski sudac kada daje žuti karton igračima Reala. Ono nekako sigurno, kao zna šta radi…

„Dobar dan.“ -Dobar dan.
„Vozačku i saobraćajnu.“ -Izvolite.
„Imaš opremu?“ -Imam
„Da vidim.“ -Samo sekund. (izlazim iz auta)
… –Sve je tu.
„Što je razbijen trokut?“ –Nije to trokut, ovo je trokut, uredan je.
„Aha. Imaš i rezervnu gumu.“ –Et’ je…(i zatvaram gepek.)

Nikakav prekršaj nisam napravio, pa sam se omišljao da upitam zašto me zaustavio.
Ali vjerovatno bi rekao „rutinska kontrola“, pa nisam zadir'o.
Šutnjom sam odobravao svaki postupak policajca.
Međutim, rutinska kontrola se pretvorila u prebrojavanje krvnih zrnaca…

„Ćelave ti gume“, reče i ode prema autu.
Prvo sam pomislio da je za mene nešto rek'o, jer sam se ošišao nakratko prije dva dana, al’ sam skonto da nije kada je iz auta donijeo neku sitnu spravu.

„Možeš malo volan nalijevo.“ (Otvorio sam prozor kada sam dodavao vozačku i saobraćajnu, proturio je ruku i sam okrenuo koji put…)
„Evo, nema ništa. Pravilo je 4mm, kod tebe nema ništa“ (nastavlja monolog). –Znam. Prije 10-tak dana otac skinuo zimske gume, pa trebalo bi i nove nabacit’, al’ et nije još.
„Trebo bi na tahnički“ (opet kao sudac na utakmici Reala). –Zamijenit ću gume svakako, ali ako kažeš da treba… (i krenem za njim prema policijskom autu)

„Ima li još onih obrazaca“ (pita drugog policajca koji je sjedio u autu, ali samo radi reda, jer i bez odgovora otvara gepek i vadi neke papire)

„Gdje ti radiš?“ (Upita onaj drugi policajac. Ali onim tonom kao da me poznaje…) –Nemam stalni pos'o. Hodža sam.
Policajac popusti olovku i pogleda me „Šta su ti takve gume hodža?“
–Nastavi pisat’, k'o da nisam ništa rek'o. K'o da radim u rudniku.
Pogleda me čudno i sjede u auto do kolege.

Naumpade mi onaj vic za policajce. Onaj, zašto uvijek idu dvojica.
Prvi policajac piše, a drugi očitava informacije sa vozačke i saobraćajne.
„Gdje stanuješ“ – U (…), ali po CIPS-u sam prijavljen u (…).
„Po CIPS-u nas zanima“

„Sad ćeš za nama na tehnički pregled.“ –Dobro.
Sjedem i svežem pojas. Upalim auto, upalim svijetla, pogledma na retrovizor, izbacim žmigavac i krenem za njima.
Čini mi se da nisu izbacili žmigavac kada su krenuli. Al’ nisam siguran.
Nakon, otprilike, 500m neki motorčić se našao na putu i kretao se u istom pravcu kao i mi. Policajsko auto prelazi u drugu traku i zaobilazi ga. I ja radim isto, samo što sam izbacio žmigavac.
Kroz 15-tak sekundi i biciklo na putu. Policijsko auto opet zaobilazi, prelazeći u drugu traku.
I ja ga zaobilazim, ali sa žmigavcem.
Policijsko auto je do puta do Tehničkog zaobišlo i zaustavljen taksi. Ovaj put su izbacili žmigavac, kao i ja.
Nedugo nakon toga izbacili su i desni žmigavac i skrenuli prema Tehničkom. Isto sam uradio i parkirao iza policijskog auta.
Policajac je izletio veoma brzo iz auta, prije neg sam ugasio brisače i svjetla, a zatim i odvezao pojas. Ne znam da je on mogao odvezati pojas tako brzo… Nejse.

Na početku nisam spomenuo da sam krenuo do rodice, da je vozim nani.
Im'o sam džokera u rukavu od početka, ali zaista ga nisam planirao iskorisiti.

Naime, rodica je udata za policajca, kojeg ovi koji su me zaustavili veoma dobro poznaju.

———-
“…sve ja to poštujem
tu su paragrafi pa zagrabi
nek isto je i đavolu i đakonu
pa nek se zna!” (Balašević)

*NASTAVIĆE SE …
———-

A.K.