Mogao je to biti sasvim običan dan kao i pregršt drugih. Jutrom se ne bi reklo da ću ga pamtiti po bilo čemu. Prohladno, aprilsko vrijeme, ništa posebno… Po običaju sam na starom mjestu pio kaficu i onda me jedan moj drugar uz jutranju, ničim izazvan, priupita Šta ima… A mene kad pitaš tako ozbiljna pitanja, onda mislim da čovjeka stvarno interesuje, pa udarim rafalno, bez obzira što prvih sat vremena ujutro volim da odšutim…
Neko mi ispriča dobar štos i ja ga zapamtih, ide ovako nekako: – Šta koka misli dok trči ispred horoza? Ama, da ja ne trčim prebrzo… (to misli)

Tako krenu ta priča, od vica i činjenice kako smo se nekad slatko smijali različitim glupostima i dobrim, slasnim vicevima; a i mi smo, da se ne lažemo bili spremni da se našalimo, a kad nas krene nismo mogli stati.
A sjećanje kad otkočiš onda to ide samo, ne treba mnogo tiskati, a možda ne treba nikako jer su nam draga ta sjećanja, na dane koje volimo pamtiti kao dobre, stare, a tada, dok su se događali nisu nam tako izgledali ali to se ne broji…
Radna akcija Jasenovac kojelionogodine, mi djecurlija, petnest, šesnest godina… Majko moja, kakvih gluposti je tu bilo, tako dobrih da ih dan danas pamtimo svi mi koji smo tada bili u istoj brigadi u naselju Svijetu mir… Negdje tamo, između tri rijeke…
Onda sezonski poslovi po plantažama u Srbiji. Da vidim ko bi sada poslao svoje dijete od šesnaest godina da bere višnje i sam sebi zaradi za farmerke, kaže moj drug, želeći valjda naglasiti da smo mi morali sazreti malo prije, a oni prije nas su opet morali prije nego što smo mi… Tako to ide, to sazrijevanje, sve dok ne dođe neki novi rat…
Stani…
Ne otvaraj ta sjećanja, jer kad povučeš te vagone ode to…
Prošlo je od tada pregršt godina i to vrijeme ne treba miksati sa radnim akcijama i našim momačkim lutanjima od Ljubljane do Velesa, jer to pripada nekoj drugoj sehari, i ta sjećanja su vezana za bol… Kako prolazi vrijeme, sve dublje u sebe zakopavamo rat i nerado pričamo o tome…tek ponekad se otvori ta bujica puna uzdisanja i lica dragih ljudi koji nisu izašli iz devedeset pete… Nama rat nije donio ništa dobro, nekima jeste, to sigurno, neki su danas toliko bogati da ne znaju ni koliko novaca i gdje imaju, a da nije bilo rata…
Čuj, šta ima…

Čovjek slupa auto od pola miliona maraka, a nekome hiljada spašava život…Kakva hiljada, sto makara, vreća brašna, više od pola ljudi u ovoj državi je gladno, ali baš gladno, bukvalno…
Onaj skočio sa zgrade, sa devetog sprata, čini mi se; misliš da je skočio što mu je bilo lijepo…
Samir otišao u Francusku i ganja papire da ostane; čije gljive ćemo sada kupovati po prodavnicama kad je Samir otišao…

Tipovi sa kojima smo se prije zezali izašli iz viceva i od života nam napravili urnebes…
Niko se više ne smije, niko ne priča viceve…
Ponavljači vladaju odlikašima…
Kažem ja tebi, nemoj me pitati, šta ima, ovako rano, ako nisi spreman da saslušaš odgovor, moj ili bilo čiji drugi, zar je to važno…
A mogao je to biti sasvim običan dan, dobar jedino da se što prije zaboravi, kakav je na kraju i ispao…

Mehmed Đedović