Prvi dan

– Otkad ti to čitaš novine? Zar se nisi hvalio da si pričitao samo Družbu Pere Kvržice, a i to ne bi da nisi morao…
– Ma ne čitam…
– Šta onda radiš sa novinama u rukama, gledaš slike…
– Ma jok, bolan…
– E, što si tajanstven, šta ti je jutros?
– Gledam ove spiskove, optuženih za zločine od strane republike Srpske…
– Ja, pa…
– Ima puno imena…
– Kakve to ima veze s tobom…
– Nikakve, al’ većina ovih što su na spisku ni sa čim nemaju veze, pa me ne bi iznenadilo da sam i ja među njima…
– Otkud, bolan ti, pa ti si čitav rat bio u Minhenu.
– To ti i govorim, ko je sve na ovom spisku ne bi me iznenadilo da nađem i svog dedu rahmetli, jer koliko ja vidim ima tu i davno umrlih.
– Znaš šta ću ti reći?
– Reci…
– Trebalo bi češće da štampaju takve stvari, što više imena to bolje, možda bi čak i ti počeo da čitaš novine…
– Nešto mi nije jasno?
– Znam, tebi nikad ništa nije jasno…
– Ozbiljno ti kažem. Čudi me da na ovim spiskovima nema onih koji su kod nas heroji, jer što je kod nas heroj kod njih je zločinac, je li tako…
– Pa nije to daleko od istine…
– To dokazuje da su ovi spiskovi sumnjivi…
– Dobro je da si skontao…
– Meni se čini da sam ih ja pravio bolje bi napravio, al’ nema veze…

Drugi dan

– Vidi njega, opet novine u rukama, šta je sad tako zanimljivo…
– Izašli brojevi telefona koje obavještajne agencije prisluškuju, gledaj koliki je spisak.
– Pa ti gledaš te brojeve.
– Gledam.
– I tražiš svoj među njima.
– Tražim.
– Pa ti si jedini na ovom kantonu koji nema ni telefona ni broja…
– Kakve to veze ima…
– U pravu si, nema nikakve veze, samo ti traži…
– Ama čovječe, ovi brojevi ništa ne dokazuju i nemoj biti siguran da među njima neću pronaći i svoj…
– Iako ga nemaš…
– Tako je.
– Moguće je, u ovoj zemlji je sve moguće…
– To ti ja i govorim…

Treći dan

– Danas nema novina?
– Nema, načitao sam se vala za tri života; malo, malo izađe neki spisak a ja trk po novine. Priča se o tome tri dana i ništa…
– A tebe nigdje na tim listama…
– Taman tako, bruka i sramota al’ nigdje me…
– Kad u Minhenu budu izdavali kojekakve spiskove možda budeš tu, ko zna…
– Misliš, stvarno…
– Sjećaš se šta smo zaključili, sve je moguće…
– Jeste ono…
– I nemoj da te sekira to što te nigdje nema…
– Kako bolan, pa kao da i ne postojim, kakav god spisak da izađe mog imena nigdje, kao da se nisam ni rodio…
– Vidi ovako, jesam li ja bio čitav rat u Armiji BH?
– Boga mi jesi.
– Branio i odbranio, koliko toliko…
– Jesi, duše mi…
– Ima li mene danas igdje?
– … Pa, ne znam ali rekao bih da nema…
– Eto vidiš, mada to nije potpuna istina jer ja sam na spisku biroa za nezaposlene…
– Ja nisam ni na tom.
– Ti si u penziji, šta češ na birou.
– Spisak je spisak…
– Znaš šta?
– Ne znam…
– Kako je krenulo ovih dana će izlaziti u novinama još puno različitih spiskova, od uhapšenih i osuđenih, do onih korumpiranih i osumnjičenih za kriminal, od klasičnih lopova do onih kravataša, od načelnika opština do ministara i savjetnika… Budeš li imao sreće i tvoje ime će biti na nekome od njih, barem greškom.
– Misliš stvarno…
– Ne treba odustajati…
– Jest ono…
– Samo ti čitaj novine, jer vidiš da je sve moguće, pa i drvena peć…

Prisluškivao:
Mehmed Đedović