Jedan seljak po imenu Abdul-Vehab imao je kamilu koju je mnogo volio. Ona mu je svakog dana sa sela u grad nosila teret koji je prodavao. Nosila je povrće i voće koje je prodavao na gradskoj pijaci. On bi kupovao potrepstine za kuću koje je kamila nosila iz grada na selo.

Na pijaci je Abdul-Vehab prodao lubenice i dinje, a kupio rižu i šećer. Ušao je u radnju da kupi ono što mu je trebalo. Kada je izašao, nije našao svoju kamilu.

– Gdje mi je kamila?! – vikao je seljak – Nema moje skupe kamile! Zalosti! Gdje si kamilo moja?!

Dozivao je policajca tražeći od njega da nađe njegovu kamilu i uhapsi lopova koji ju je ukrao.

Njih dvojica su je svuda tražili, ali je nisu pronašli.

– Ne očajavaj! – reče mu policajac – možda se izgubila i sada okolo hoda. Nastavi je tražiti, pa ćeš je, ako Bog da, pronaći.

Abdul-Vehab ju je uzalud tražio svuda. Nakon dugog traganja, umori se. Pred svima na pijaci obeća da će je, ako naiđe na nju, prodati za jedan dinar.

Ljude začudi njegova izjava da će za malo novca prodati skupu kamilu.

Kružeći po pijaci iznenada naiđe na nju. Mnogo se obradova i sveza je konopcem. Sjeti se šta je obećao i osjeti tjeskobu.

– Kamo sreće da nisam dao obećanje pred ljudima – reče sebi – šta sada da radim?

Nakon kratkog razmisljanja, donese malu mačku i sveza je za kamilu. Stavi ih nasred pijace glasno uzvikujući: – Ko će kupiti kamilu za dinar i mačku za hiljadu?

Ljudi sa svih strana se okupiše ne vjerujući onome što su čuli.

– Ljudi, prodajem vam kamilu za dinar i mačku za hiljadu! – uzvikivao je – ali ih prodajem samo zajedno. Da, ne prodajem kamilu bez mačke!

Ljudi se nasmijaše i shvatiše  da ne želi prodati svoju kamilu. Ljudi se raziđoše govoreći: – Kako bi kamila bila jeftina da nije mačke! – Kako bi bila jeftina samo da nije mačke!

Abdul-Vehab zajaha kamilu i vrati se kući.