Ili idemo u Tuzlu, jer tamo smo u školi. Ili jednostavno putujemo autobusom. Svakodnevno, sedmično, sasvim nebitno.

I sam sâm putnik, i svjedok sam sveprisutnosti mladih u našim autobusima. Sva sreća, pa nisam nit’ djed nit’ nena, da jedino što radim u autobusu jeste posmatranje upravo te vrste ljudi. Mladih. Meni muzika pravi zanimaciju, da mi vrijeme prođe brže i da ne slušam radio što krči.

Nisu svi isti, ima dobrih, finih, al’ dosta ih želi ispasti ‘hrabarim’ pa pred curom piše na sjedištu, lupam: ”Amra + Amir”. Ma nemoj reći da je toliko voliš. A što joj fino nisi uzeo ogrlicu, parfem, nešto skupocjeno, pa tad isp'o fin, hrabar, pozitivan u njenim očima, itekako.

Cure, ili ti ga djevojke? Rado ne bih o njima, al’ zadatak mi je da napišem svoje mišljenje. Opet moram naglasiti, čast izuzecima, a one koje to nisu, svaka im loša kritika. I same one, često su cure gore navedenih ‘hrabrih’, pa i same piskaraju svugdje. A što ona nije bila normalnija, nego što jest’, a jest’ sigurno čim je u autobusu, i čim zna pisat’, pa uzela marker, pa otišla na fasadu svoje kuće i napisala: ‘Ja volim Amira’! Ne smiije, vidio bi je otac (a da je vidi babo).

A šta ja mogu, šta bilo k'o može? Požalit’ se vozaču, kondukteru. Bilo bi uzaludno. Tako sam, prije neki dan, u jednom autobusu, skoro bio svjedok tuče i to između putnika(hrabarog nekog) i vozača. Što? Pa ‘hrabri’ pušio, a vozaču to dozlogrdilo, pa ha, uzeo šipku i zaprijetio. A, jučer, prekjučer, taj isti vozač, u tom istom autobusu, tri cigarete, jednu iza druge, pa do fitilja popušio. I nije on jedini. A tak'a nam je i vlast. Ista k'o mi, a mi bi nešto bolje.Sami si sebe izabr'o, zato šuti.

Sada ću navesti nešto, što će vama vjerovatno zvučati kao vic, al’ desilo se, ja svojim ušima čuo. Jedna cura sjedi, i dolazi njoj starija žena, pa je priupita: ”De Boga ti, bil’ ti meni ustala, bole me noge.”

Cura će: ”Ne bih!”

Žena, onako žalosno: ”Pa i ja sam ustajala tvojih godina starijima, bona.”

Cura, puna samopouzdanja: ”Da nisi ustajala, sad te ne bi boljele noge.”

Šuti i viči: nek je zdravlja i nek ima para, a možemo vala i sat vremena stojat u busu i gledat’ što švrljaju ovi mladi.

No nekad je neko dobro rek'o, il’ se meni samo učinilo, al’ dobro zvuči: ”Imena luda, nalaze se svuda!”

Hazim Hadžić