Iz ugla kalesijskog 19-godišnjaka

Rođen sam 2007. godine, iste one godine kada je u Kalesiji svečano započela gradnja sportske dvorane. Kažu da su se tog dana na livadi podno Visa ukazale lopate, neki ljudi u odijelima koji su nešto govorili, dok su neprestano sijevali blicevi iz fotoaparata prisutnih reportera. Mene nema na tim fotografijama jer sam tada bio zauzet važnijim stvarima – učio sam kako da dišem na ovom našem kalesijskom vazduhu.

I dok sam rastao, praveći prve korake na kalesijskim ulicama, stidljivo je rasla i dvorana. Ciglu po ciglu, blok po blok. I tako sam ja nastavio rasti, ali je naša dvorana sve više počela stagnirati, praveći prve rupe u budžetu. Kad sam naučio izgovoriti „mama“ i „baba“, ona je već naučila najvažniju lokalnu riječ: „biće“. Biće gotovo sljedeće godine. Biće čim se riješe papiri. Biće kad dođu sredstva. Biće, biće…evo, samo što nije.

Krenuo sam u školu. U prvom razredu nosio sam torbu veću od sebe. Ponekad i neku lotpu u toj torbi. Dvorana je tad već imala temelje, zidove i status jednog od najvažnijih političkih pitanja u Kalesiji. Sjećam se 2013. godine, kada je na televiziji bila neka utakmica. Neko odbojkaško finale u kojem je igrala ekipa iz Kalesije. Gledao sam tu utakmicu i divio se ambijentu. Pravo da vam kažem, bilo mi je čudno kako su naši Kalesijci dogurali do te utakmice. Jer oni su, inače, igrali i trenirali u našoj školskoj sali. Ponekad i tek na polovini sale, jer se na drugoj polovini odvijao čas fizičkog.

Kako sam rastao, rastao je i broj mandata, tendera, komisija i tabli na kojima piše „radovi u toku“. Radovi su, doduše, više filozofski pojam nego fizička aktivnost. Nešto kao sudbina ili onaj Godo Samjuela Beketa – svi ga čekaju, niko ga ne vidi.

U osnovnoj školi sam naučio sabiranje, oduzimanje i da se dvorana gradi „još malo“. Završio sam osnovno obrazovanje i prešao u srednju školu. Opet sam časove fizičkog često imao na pola školske sale, jer su na drugoj polovini trenirali košarkaši, karatisti ili odbojkaši, koji su i u tim katastrofalnim uslovima postizali veoma dobre rezultate. U srednjoj školi sam savladao integrale, razne jednačine, trigonometriju i umjetnost nevjerovanja. Glas mi je mutirao, ali obećanja nisu. I dalje se dvorana „gradi“. Traži se rješenje. Godine prolaze. Općinski budžet sve je veći, a izgledi za završetak dvorane sve blijeđi.

I evo, došla je 2026. godina – godina moje mature. Brada mi je već odavno počela rasti, a često se plašim da će i osijediti, a da loptu u našoj dvorani šutnuti neću. Svaki put bih se obradovao kada bih ugledao mašine oko dvorane, no nikad ta radost da se upotpuni. Da poigramo lopte u potpuno izgrađenoj i zvanično otvorenoj dvorani.

Kažu da sam ja prošao jedan ozbiljan životni ciklus. Dijete, učenik, maturant. A dvorana? Ona je zapela negdje u svom pubertetu – velika, nedovršena i puna potencijala koji nikako da se ostvari.

A nije da ja ne poigram lopte u dvorani. Doduše, te dvorane su u gradovima oko Kalesije. U Sapni, Teočaku…

Ponekad me prijatelji iz navedenih gradova upitaju: „Hoće li ta vaša dvorana ikad biti gotova?“

A ja šta ću. Uzdahnem duboko i odgovorim tihim glasom:
„Biće. Ako Bog da i budžet dozvoli.“