Kada živite u maloj sredini uvijek se nađe neki komšija ili komšinica, kako volimo da kažemo naš seoski google,  kojima su detalji iz tuđeg života uvijek sočniji i interesantniji od vlastitog…

Ko je kod komšije Ibre bio na sijelu, je li se u komšije Vehida snaha porodila, a šta je sa onom Fikretinom šćeri, je li se udala? Prebire se komšiluk po sijelima.

 E, moja Mevlo, luda glavo. Gdje ti živiš, često pitam sebe. 

Tako jednom, došli kod mene prijatelji i prijateljice iz srednje škole. Malo da posjedimo i promuhabetimo, što bi se reklo. Rasuli se, svako svojim putem krenuo, nismo se dugo vidjeli, pa insanu drago kad smo svi na okupu. Kao nekad u dobra stara vremena. Drago i milo u srcu, ne viđamo se često. Stigli oni, svi se potrpali u onaj jedan narandžasti kombi, od drugovog babe. Parkira se kombi u avliji, a ja radosna, pa svi su tu. A tu je komšinica Remza i njeno oko sokolovo. Kako je ne primijetiti, kad se vrza po avliji, traži ” dobar kadar”.

Ništa je ne maša… Radila ti ona nešto u avliji, sagela se čupa korov oko cvijeća, zasukala rukave. Čim ugleda kombi, Remza kao čigra baci pogled te se se uspravi. Priđe malo bliže svojoj kapiji da bolje osmotri, ko je ono, mislili se…

A vidi koji su, a što će kod nje, pita se Remza?  Ne mari ona što je primijetimo. Bitno je dobro osmotriti ko je kod komšije u goste došao… Glavna je u selu po haberima. Pa čak i ko je kukuruz obrao ili nije na vrijeme otavu pokosio, zna kona Remza. 

Da ne stojimo u avliji, uvedem društvo u kuću da na miru možemo popiti kahvu i posjediti. Ispričati se… daleko od Remzinog oka sokola. 

Kad smo kod Remze i njenog oka. Da vam ispričam i kako je komšija Ibro otpilio komšinicu Remzu. Umal ne dobi štap preko leđa, sva sreća pa Ibro ima dobru, razumnu ženu, spriječi ga u tom naumu.   

Jednom tako kod komšije Ibre došli neki kravatani, što bi u mom selu rekli, aktovka, odijela, ma skroz nacifrani. Ko ovi naši ministri i političari kad se pojave na televiziji, ma tip top. Komšija Ibro je staložen i tih insan. Ko njega uspije da iznervira, tog treba u Ginisovu knjigu upisati. Komšinica Remza uspjela je i Ibru dovesti do ludila. Baš kao i u braku. Ne mislim kad žena čovjeka od ljepote dovede do ludila, nego kad cijeli dan broji, pecka kao zmija, nabraja…

Vrti se Remza oko Ibrine kuće, ne bi li saznala ko je došao.

“Ibro, Ibro, komšija, ja mislila malo navratiti do vas, ali imate goste, pa da ne smetam. Nisam vidila da su došli, vratila bi se”. Jeste, Remzo, imamo goste. Dođi ti nama sutra, otpili je komšija Ibro…

Ma doći ću.

Znam da ćeš doći, čudo bi bilo da ne dođeš i ne upitaš ko mi je bio, misli ljutito u sebi Ibro.

“Kako su im kola dobra, ovo neki bizMismeni, viđaj ti to luksuza. Koji su ti ovi, Ibro”.

Nije te Remzo briga, veli Ibro.

Aman Ibro i tebe. Samo pitam.

Aman, ženo. Rekao sam ti. Ima li iko da dođe, prođe kroz moju avliju, a da ti ne dočekaš. Vala dosta te. Kahvu na miru od tebe ne mogu popit… Potegnu Ibro za štab, ali zaustavi ga supruga  Šahza. Otrča Remza, brže bolje kući. Vidi nije se šaliti sa Ibrinim živcima.

No, da se vratimo…

Dan, dva kasnije od posjete prijatelja. Mati krenu do prodavnice. Opet komšinica Remza na avliji, čeka kad će ko proći da priupita gdje je krenuo. Mati se ispita sa njom, red je. Ona će ti, de mi bona Fikreta reci ko ti ono bi neki dan. Kombi pun neke omladine. Bi i nekih momčića, da ti nije od šćeri one najmlađe momak koji? Daj Bože hajra da je udamo. Kol'ko ono ona ima godina? Sjećam se kad je dijete bila?

Rešeta Remza pitanjima, kao kalašnjikovom. Sipaju pitanja prave rane dublje od metka.

Mati onako iz poštovanja i reda radi odgovori da je dolazilo društvo iz škole. Djeca se malo okupila, da posjede, mati će ti. Nisu se dugo vidjeli. Paze se mašala. Kako si ti Remzo, kako zdravlje, pita mati ne bi li skrenula sa teme. A Remza u svom stilu nastavlja. 

Ma ja Boga mi mislila neki joj momak došao. Ma mora joj bar neki biti mušterija, svi lijepi ko jabuke, Remza će ti.

Neka, ima vremena, veli mati. Hajde Remzo odoh za poslom, krenuh do prodavnice. 

Aaa, je li do prodavnice? A jesi čula, bona, Hanifin sin otišao u Njemačku, haman neku našao, za papire beli, veli.

Ma neka je, mati će. Svako neka sebi sreću nađe. Hajde Remzo, odoh… Gleda ti Remza i misli. Ma neće da kaže ko je bio… Kakvo društvo, neki je od njih sigurno mušterija. Vrijeme joj je da se uda. Šta se ima družit…

Otići ću do kone Šemse, ona sigurno zna, familija su…

I tako… Malo selo, mom srcu drago. A zamisli se čovjek nekada kako bi bilo da živi negdje drugdje, daleko u nekom svijetu, gdje se niko ni o kome ne brine. Gdje niko ne gleda u tuđe dvorište. Lijepo je kad vam neko pokuca i otvori vrata. Ali sve što se dešava iza tih vrata ostavite za sebe. Ne dirajte tuđe rane, nekad neka radoznalost boli, a vi to ne primijetite. Ponosno se to nekada prekrije, ali u četiri zida potpuno je druga slika…. I potrebno je shvatiti da su ljudi jednostavno srećni i zadovoljni svojim životom i da biraju ono što je najbolje za njih.

Mevla Emha