Danas utvrđivao gradivo iz prvog osnovne, ko misli da je to lahko neka uzme dječje čitanke i neka provjeri šta mu je ostalo u glavi, meni nije ništa. Valja sve učiti iznova, od prvog osnovne, čuo sam da je taj najteži, ko njega prođe dalje će lahko…

Skoro sam gledao jednog biznismena, poratnog bogataša koji stoji ispred svoje goleme vile i ovako govori u kameru: – Vidiš dijete šta sam sve stekao a imam samo četiri razreda osnovne, da nisam gubio vrijeme na školu bilo bi toga mnogo više…

Vozim putnike, to je ono što taksisti obično rade, a među putnicima svašta, doduše ko i među vozačima, ali nije o tome riječ…

Naprijed, pored mene sjedi moj jaran Salko, pozadi neke žene, vidim ih na retrovizoru (svašta se vidi na retrovizoru, ne bi vjerov'o…).

Jedna od tih žena pozadi njeguje neke starije ljude u Previlama, toliko sam skontao.

Pitam dokle idu, a one obje idu na Gradinu, doktoru ili nekome u posjetu…

Pokušavajući zvučati šaljivo, što mi očito nije uspjelo, kažem da bi bilo bolje da idu gdje god u kakav tržni centar u šetnju nego na Gradinu, jer doktoru se ne ide ako se ne mora.

Ona žena na zadnje sjedištu zašuti. Tek nakon pet-šest kilometara vožnje ona će meni:

– A što ti mene zoveš u tržni centar, ja sam ozbiljna žena, što bi ja s tobom išla bilo gdje…

Vidim, ljuta je.

– Ama ženo, nisam ja to ni rekao mi mislio…

Pokušavam popraviti ono što se popraviti ne može, šteta je već napravljena.

Ljudi čuju ono što hoće, a ne ono što si rekao, ni sa ženama nije drugačije…

Šta god da kažeš ne valja.

Vozi Šefkete taksi i zaveži labrnju, valjda si do sada skontao u kakvom svijetu živiš…

Moj jaran Salko ni jedne nije progovorio, taj se dresirao da šuti i skroz je dobar u tome, toliko dobar da mu zavidim…

– Eto ti, bila u Tuzli a zaboravila kupiti stolicu za fejsbook, govori Zlata više sama sebi nego drugima, više da drugi čuju nego što sebe kori. I ne šali se, tako pomislio Šefket, a i on kao i drugi u vozilu prvo mislio da je šala.

Ma jok, kakva šala, ne znaju oni Zlatu, da znaju znali bi i da se ta nikada ne šali.

Jednom pričala kako je pas njenog oca ujeo passata šesticu, priča i smije se. Pas skočio na auto (valjda mislio da ga ugrize za šoferšajbu ali mu nije uspjelo), pa spao, a onda ga za blatobran zagrizao zubima, i sve u limariji skupog auta ostali otisci zuba. Smiju se ljudi dobroj šali, a ono šale nigdje.

– Stara, narodna poslovica kaže: Ko krade taj je lopov… Nevjerovatno, koliko se tu mudrosti sakupilo, pa ti ne vjeruj starom narodu…

Tako govori Zlata dok izlazi iz taksija, a Šefket tužno konstatuje kako joj je svaka zlatna… Tek kad je izašla i odmakla se od automobila dodaje, ona koju prešuti. Da ga je čula ne bi valjalo, zbog toga je i sačekao da ode.

Poželiš počesto da se neki ljudi i pojedine žene nikad ne vrate; ne bi to Šefket rekao na glas ni za šta na svijetu, jer on je taksista, valja vozat i zdravo i bolesno, a bolesnog se, što jest jest nakotilo ko onih buba krompiruša.

Nije mu dugo trebalo za volanom da nauči da je najpametnije da šuti, ali hajde ti pa se toga drži, ne može i kad hoćeš. Ipak je sebe dresirao pa prije svake izgovorene riječi prvo u glavi kaže šuti a onda opet progovori, ali kraće, samo najnužnije. Potraje to neko vrijeme, to zauzdavanje vlastitog jezika, a onda opet sve iznova.

Kao i svi ozbiljni taksisti zaključio je još nešto, najbolji princip je nemati principa, nemati mišljenje, naučiti klimati glavom i ne smijati se na svaku glupost koju čuješ, jer dnevno čuješ toliko gluposti da se možeš neprekidno smijati, tačno da te stomak zaboli.

Vidim neki svijet se okupio, sve nešto zapjenili, drže neke parole u rukama, nešto viču… Na jednoj, lijepo vidim piše: Jebete li vi išta osim nas… A na drugom: Kuća protest, protest kuća, jer posla nema…

Pitam šta je ovo?

Jedan od onih što sve znaju kaže: – Protestvuju zbog ne usvajanja zakona o JMBG…

– Zbog čega… Slabo ti ja gledam televiziju…

– JMBG…

– Nisu mogli pronaći nešto jednostavnije pa da zbog toga protestvuju, jebala ih skraćenica… Sad jesam li to rekao na glas ili sam pomislio da me bog ubije ne bi znao.

Šefket T.