U julu 1995.godine Amela je bila u Potočarima. Danas, Amela je krenula ka Potočarima. Krenula je kako bi još jednom poručila da se genocid ne smije zaboraviti i da se nikome ne ponovi. Proći će ponovo stazom kojom su krenuli njeni najmiliji. Neki su prešli na slobodnu teritoriju, a neki među kojima je njen otac nikada nisu ponovo došli u zagrljaj onih koji su se godinama nadali da će od nekud jednostavno doći.

Amela 1995.godine na slobodnu teritoriju nije prešla sama. U svojoj utrobi, pod svojim srcem nosila je jedno malo biće a da nije ni znala. Dok je u njoj rastao novi život Amela je preživljavala pravi pakao. Svakog trenutka kaže čekala je da bude ubijena. Jedne prilike zamolila je mamu ako dođu da ih zakolju da je probudi, da je ne ubiju u snu. Prvi put na Marš mira krenula je sa sinom koji je na neki način sa njom proživljavao teške dane tog jula.

Ono što je za Amelu također bilo jako bolno jeste dženaza njenom ocu.

“Moja braća su na početku rata otišla u Sloveniju. Moj babo je poslije toga govorio da mu je velika želja da sa njima sjede i popije kahvu, zapali cigaru. Nije to zapamtio. Nismo zapamtili. Svi smo se sastali tek na njegovoj dženazi. To mi je užasno bolno bilo” dodaje naša sagovornica.

Emocije nije mogla sakriti kada nam je prepričavala bolnu sudbinu, ali joj je i velika želja da se o tome priča kako se nikad ne bi ponovilo.