– Ovcama je, ako ćemo pravo dosta lakše.

Jedu što je neko drugi obezbijedio, pasu gdje ih se pusti, bježe kada ih        potjeraju, daju im vode kada su žedne, ošišaju kada je vruće…

Neko drugi se brine i ovca je pouzdano lakše biti nego pastir recimo.

Pastir ima odgovornost, ima cuke koji čuvaju i usmjeravaju ovce gdje treba da idu, psi laju a ovce poslušno postupaju, sve dok je tako nema problema; ima štap, što duži to bolje i s godinama nauči da štap može da posluži za višestruku namjenu. Štapom se može prijetiti, vala može i udariti, njime se pomažeš kada hodaš i ovce te se plaše kada imaš štap u rukama.

Ovce su takve, one baš i ne razmišljaju previše, dovoljno je zahtjevno to što slušaju pastira šta god on od njih traži i fertik, i od toga se umore. Mučno je i nimalo bezazleno misliti svojom glavom, biti ovca je prava stvar. Sve rjeđe se događa da se neka ovca osami, počne da filozofira, priča priču o slobodi i ugroženosti, o jednakopravnosti, o tome kako ih ovčar izgrabljuje… Takve ne požive dugo, ovčar to proda da se bolest ne proširi na ostatak stada; okrenu ih na ražnju negdje pored puta da vide komšije da se ima i može…

Kad je kriza nek topovi pucaju.

Čulo se da su se i u vukovi umorili od lova, dojadilo im nadmudrivanje sa lovcima, da stalno budu gladni, da rizikuju život u potrazi za hranom… Do sada nije zabilježen takav slučaj ali neki vukovi ozbiljno razmišljaju da se prijave u stado i da budu ovce. Pa ja, nisu oni krivi što su rođeni kao vukovi ali barem mogu odlučiti šta će dalje biti u životu…

– Ta tvoja priča je dosta poučna…

– Misliš?

– Jašta je.

– Hoćeš da čuješ jednu poučniju?

– Ja sam tu da slušam i vozim. Lijepo je kada čujem nešto pametno, ali sam oguglao i na glupo.

– Ide Salko ulicom sa onim rezervarom što se njime pršće voće i povrće na leđima. Ide, i drži onu prskalicu u ruci, pršće njome redom. Ogradu i ulicu, aute i ljude, pršće sve na šta naleti. Kad, eto ti policajca. – Šta ti radiš s tom pumpom? – Pršćem. – Vidim da pršćeš, što pršćeš to te pitam. – Pršćem protiv krokodila. – Kakvih crnih krokodila, pa ovdje nema krokodila.

– Nema, zato što pršćem… I ode niz ulicu i dalje pršćući…

– Ta ti je već dubokoumna…

– Misliš?

– Dubokoumnija je od onih ovaca. Nad tom se treba i zamisliti…

– Eh, da se mi zamislimo nad bilo čime ne bi bilo ni ovaca ni krokodila…

– Uvjek je bilo ovaca i ovčara. Sad ih doduše ima više nego prije…

– Nakotilo se…

– A niko ne pršće.

– Vala baš.

– Trebalo bi da neko malo popršće ovaj narod…

– Protiv čega…

– Bolest bi trebalo tek otkriti, jer krokodila nema ali pastira ima koliko god hoćeš i golemi im štapovi u rukama…

– Pitaju Salku, šta je bilo prije kokoš ili jaje?

– I šta kaže Salko?

– Prije je, jarane, bilo svašta…

Šefket T.