Zbog pandemije koronavirusa, zimskih dana i bolova u nozi, Šuhra Malić (85) iz Pečišta, u neposrednoj blizini Memorijalnog centra u Srebrenici, koja je izgubila dva sina, mjesecima nije izašla iz svog sela. 

Zaželjela se bijelih nišana

Kada je prošle zime pala na stepenicama svoje kuće i ozlijedila desnu nogu, slabo se kreće i ne može nikuda da ide. Kaže da se zaželjela komšija, članica Udruženja „Majke Srebrenice“, a ponajviše bijelih nišana sinova Fuada i Suada, koji su ukopani u Memorijalnom centru Potočari, pored peterice svojih amidža. 

Zna da je sin Fuad ubijen u julu 1995. godine u zloglasnoj Kravici, a kosti su mu pronađene u masovnoj grobnici Kamenica kod Zvornika, dok je Suad ubijen u šumi, u proboju ka slobodnoj teritoriji i njegovi posmrtni ostaci su pronađeni u jednoj od brojnih masovnih grobnica u Liplju, također kod Zvornika.

Na upit ako provodi zimske dane, bol, tugu i samoću, Šuhra kaže da su tuga i samoća najgori. Da nema bolova u desnoj nozi, kaže da nebi se mogla požaliti na zdravlje.

Niko nikom ne ide

– U sve muke majki Srebrenice, upetljala se i ova korona i niko nikom ne ide. Ložim vatru, pletem unučadima vunene čarape i čekam ko će vrata kuće otvoriti. Djeverov sin Mensur dolazi redovno, unese mi drva i nabavi potrepštine i što je vrlo bitno ispričamo se. Od njega čujem novosti u selu. Kad mi je najteže uzme Kur'an i učim Jasin najmilijim, cijeloj familiji i svim šehidima – kaže majka Šuhra.  

Raduje se telefonskim pozivima

Šuhra kaže da se raduje svakodnevnim telefonskim pozivima sina Šukrije, snaha Fuade i Fatime, koji žive u Sarajevu, ali i kćerke Suade iz Švedske, koja će joj doći ovih dana.  

– Svaki dan me zovu i pitaju za zdravlje i trebali šta. Dođu kad mogu, svi imaju svoje obaveze. I snahe zovu i dođu i to me raduje, a najviše što su svoju djecu školovale i izvele i na pravi put. Jedna unuka se udala i to je velika radost – s zadovoljstvom kazuje Šuhra.

Izvor: avaz.ba