U ruci je držao zgužvane papire.
Prišao mi je, i sjeo na klupu pored mene. Portir, pomalo uplašen, izašao je ispred zgrade i gledao prema nama.
A on, iz džepa je izvadio kesicu duhana. Namotao je cigaru. Izvadio je upaljač, zapalio cigaru i povukao prvi dim.
„Neki problemi sa općinom“ pitam ga.
„Problemi s lopovima, jarane“ odgovara mi.
Dok trese nogom i povremeno trza glavom, drhtavim rukama mi pokazuje zgužvane papire. On, Jusuf, babo Amirov i Lejlin, muž Medihin, demobilisani borac Armije R BiH, traži stambeni borački kredit. Vidim pet zahtjeva i isto toliko odbijenica.
„Ne daju mi kredit, jer, kobajagi, imam kuću. Ali, nije to ba više kuća. To mi je od rahmetli babe ostalo, skoro se srušilo. Znaš, one stare kuće, od čerpića. Svako jutro kad se probudim kažem: hvala Bogu, nije se srušila“ priča mi Jusuf.
Veli, komisija svaki put izađe na teren, pogleda kuću, ibreti se, sažaljeva se, ali, kredita za novu kuću nema.
„Ne dam im procenat, u tome je problem. Nekakvi tamo predstavnici boraca su kafane napraviti od ovih kredita, auta kupovali, ljubavnicama nakit kupovali…Ali, ja im ne dam. Ja sam se i u ratu protiv nepravde borio“ priča mi Jusuf.
Ali, kazuje on, ima i čestitih ljudi u komisijama. Ipak, nisu svi isti.
„Jedan moj ratni drug, koji mi ponekad pomogne, član je komisije. Skoro mi kaže: Juka, halali, ali nije do mene. Bio si na spisku, ali neko je dao pare i izbacili su te“ priča mi Jusuf.
Nakon što sam čuo njegov nadimak, shvatio sam da sam ranije o Juki čuo mnoge priče. Dječak, 16 – godišnjak u Armiji, hrabar borac, ponekad se sam zalijetao na agresorske rovove, ratovao od Teočaka do Krajine…
„Mah, bilo je i mlađih. Ima Gega, kurir Kapetana Hajre. Imao je samo 14 godina. Danas živi u izuzetno teškoj materijalnoj situaciji u Zaseoku. Zaboravljen je od svih. Mi heroje brzo zaboravljamo“ priča mi Juka.
Mota već četvrtu cigaru, pali je, vuče dim i gleda prema šehidskom spomen – obilježju. Veli, ovako ne može dalje. Oči su mu pune suza.
„Radio sam ovdje sve i svašta. Radio na crno u Hrvatskoj i Sloveniji. Tražio bilo kakav posao u firmi, fabrici, na benzinskoj pumpi, u marketu, u kanalu, u komunalnom, na građevini…Ali, ništa. Dezerteri i dijasporaši pokupovali sve poslove“ priča mi Juka i briše suze s lica.
Nisam znao da i Juka plače. Iz svih ratnih priča o njemu, on je bio neupitan heroj. Ali, izgleda, nepravda i najjače natjera da zaplaču.
„Pozajmiću nešto para i odoh sa ženom i djecom u Francusku. Tražiću azil. Ovako ne mogu više. Čini mi se da bi mi srce lakše izdržalo sve granate i gelere, nego riječi moje Lejle i mog Amira kad pitaju: babo, imaš li dvije marke za školu? A ja nemam“ priča mi Juka.
A ja, nemam snage da mu poželim sreću u tuđoj, ali, pravednijoj zemlji. A još manje imam snage da mu kažem da ostane u njegovoj i nepravdenoj zemlji, za koju je krv prolijevao, i djetinjstvo, i mladost dao.
Samir KARIĆ