Za ženu muslimanku koja odluči da nosi hidžab, da se pokrije, bitno je da, ako je pokrila svoju glavu, da ne pokrije svoj mozak, da i dalje misli svojom glavom, da radi i deluje. U svemu onome što sam ja naučila i istraživala bitno je da vernik i vernica treba da budu odgovorni ljudi. Da bi čovek bio odgovoran mora da deluje – kaže profesor dr Zilka Spahić Špiljak, naučna radnica u oblasti ljudskih prava i rodnih studija, istraživačica i aktivistkinja u vladinom i nevladinom sektoru više od 12 godina na projektima kulture, religije i ženskih prava, koja je pre nekoliko dana posetila Novi Pazar i održala predavanje u organizaciji Odeljenja za demokratizaciju Misije OEBS u Srbiji. U poslednje četiri godine realizovala je dva velika projekta „Studija o nasilju u porodici u BiH“ i „Žene, religija i politika: uticaj religijskog interpretativnog nasleđa na status žene u javnom životu i politici“, o čemu je i pričala tokom predavanja.
Da li je spojivo ovo što radite, sa hidžabom koji nosite?
Da nije spojivo, ne bih radila. Sa svojim hidžabom uvek sam bila angažovana i smatram da treba da budem u javnom prostoru kao svi drugi. To ne treba da bude nikakva prepreka. Hidžab je pravo svake žene. Pravo žena muslimanki je da se odevaju kako žele. U tu privatnost niko nema pravo da zalazi. Problem je ako se hidžab ili bilo šta drugo politizuje i koristi u političke svrhe ili kampanje. Hidžab razumevam isključivo kao individualnu stvar. To je moj odnos prema Bogu i zbog toga ne smatram da to treba da bude prepreka a ni prednost za bilo kakav angažman. Jedino po čemu ljudi treba da me sude je moja ekspertiza, a ne po tome imam li komad platna na glavi.
Kada i kako dolazi do „privatizacije“ hidžaba?
Hidžab je moguće koristiti u pozitivne ili negativne političke svrhe, kao što je moguće da se ispolitizuju svi drugi segmenti religije. Ono što je bilo prisutno u Evropi poslednjih godina, bilo je prisutno i u postkolonijalističkom vremenu po muslimanskom svetu, kada se javljaju feminističke organizacije i ženske verske organizacije, te je počelo korišćenje hidžaba kao otpora kolonijalizmu. To je već korišćenje jednog verskog propisa odnosno tumačenja načina odevanja muslimanki za politički angažman. Po Evropi treća generacija muslimana koja raste, osetivši islamofobiju i pritisak koji je sve žešći, kao odgovor je ponudila to. To je vrsta otpora, reaktivnog ponašanja, što u principu samo po sebi ne donosi dobre rezultate. Ljudi bi trebalo da budu proaktivni a ne da imaju reakcije samo kada se nešto dogodi. Tarik Ramadan, muslimanski intelektualac koji živi u Švajcarskoj, dobro je napisao da muslimani nisu iskoristili svoju šansu u Evropi da svedoče islam u javnom prostoru i da se predstavljaju na pravi način, nego su bili više pasivni. Ako dođete u jednu zajednicu, ponašaćete se kao građanin te zajednice i dati tom društvu šansu da mu se predstavite, da otvorite dijalog, a ne držati se u svojim zatvorenim enklavama. Znam, da postoji strah od asimilacije jer svako otvaranje donosi mnogo promena i teško je držati se jezika i kulture. To je jedini način da se opstane i bude potpuno integrisani u jednom društvu. Zbog toga je to bio veliki nedostatak za muslimanske zajednice u Evropi. I onda, kada se dogodilo ovo sa zabranama hidžaba, reakcije su bile takve. Ne mislim da hidžab treba koristiti u te svrhe, jer moj stav je da je hidžab individualno pitanje svake žene, a ne bi trebalo da bude javno političko pitanje.
Šta je idealna muslimanka, ona koja redovno obavlja verske obrede ili ona koja je pod hidžabom?
Nikada se ne bih usudila da dajem ocene ko je idealan musliman ili idealna muslimanka. To samo dragi Bog zna. Ko je pravi vernik ili vernica je u ingerenciji Boga. Pravi vernik i vernica treba da teže moralnoj, vaspitanoj i odgovornoj ličnosti. To bi bio ideal kojem treba da težimo. Da li ćemo pri tome biti pokriveni ili otkriveni to nije mnogo važno, jer pred Bogom se sude naša dela. Hidžab jeste jedna vrste forme i trebalo bi da bude nadogradnja na sve ono unutra što želimo kao ljudi, kao kruna svega toga a ne forma iza koje ćemo se skrivati. U tom prosuđivanju idealnog treba ići ka tome da se čovek prosuđuje po njegovim delima.
U poslednjih dvadesetak dana u medijima se rasplamsala polemika oko nošenja hidžaba i u oštrom tonu razmenjuju se optužbe. Kako pomiriti te stavove?
Pročitala sam oba teksta. To nije dobar način komunikacije ni sa jedne ni sa druge strane. Trebalo bi otvoriti dijalog da se sasluša argumentacije. U pitanju je odevanje žena i one treba da učestvuju u raspravi, da iznesu svoje argumente. Osuđivati nešto unapred, samo na osnovu jednog čina, jednog događaja ili jedne promocije nije dobro. Trebalo je razgovarati sa tim ženama, onda ne bi došlo do takve reakcije sa njihove strane. Iznošenje teških optužbi na račun jednih ili drugih ne doprinosi ničemu. Samo će se devojke koje nose hidžab uvrediti i povući, i nećemo doći ni do kakvog rezultata. I te devojke treba da su deo civilnog društva, i verske zajednice su deo civilnog društva. Svi bi oni trebali da imaju mogućnost da se oglase.
Sigurna u ono što jesam
Imate bogatu naučnu i istraživačku karijeru u BiH i inostranstvu. Da li ste imali nekada problema zbog nošenja hidžaba?
Nikad nisam imala problema, zato što sam bila sigurna u ono što jesam. Ljudi me nikada nisu posmatrali kroz hidžab nego kroz ono što govorim i radim.
(SandžakLive)