“Stanje je bilo katastrofa, vidio sam svašta, vidio sam ubijene, ranjene. Nismo imali šta da jedemo, hrane smo imali do Udrča a onda su došli iz Bukve, gdje su svi ostavili svoje stvari, morali smo da podijelimo ono malo hrane što smo imali. Tražili smo gljive, jabuke, kruške, samo da bilo šta jedemo”, kaže Mihret.
Mihretu drhti glas, spuštene glava pokušava da prepriča ono što ga čitav život proganja.
“Jednu scenu ću uvijek pamtiti dok sam živ. Mene je najviše potreslo kada mi je otac imao psihičkih problema u putu. Postrojili smo se da krenemo, kolona se pripremila, njega nema, ja dijete, nikoga ne znaš. Vidim ja njega ide niz brdo, idem prema njemu, on ne diže glave. Dođem mu iza leđa, darnem ga za rame, on se okrenu, nikada ga nisam vidio takvog. Gledao je u mene, brada mu je drhtala i rekao mi je <e moj sine, ja poludio>”, govori Mihret dok krije suze u očima.
“Molio sam ga da idemo, ne mogu ja sam, šta ću. Nismo išli 100 metara, on neće dalje. Uzmem ja smeđi džemper od njega, morao sam se maskirati. Mazao sam se blatom ali je otpadalo sa bijelih pantola. Srećom, dođoše komšije, oni su ga uzeli i vodili. Kraj jednog potoka ostavio sam taj smeđi džemper, mislili su da sam poginuo.”
Jedino što je Mihreta tjeralo da nastavi ovaj put, bez obzira na sve što je vidio tokom Puta spasa, jeste kako on kaže kada je vidio koliko ih ima, tada je mislio da niko ne smije stati ispred njih. Otac bi mu govorio “E moje dijete, mogu da nam rade šta hoće, nemamo nikakve municije.”
“Genocid je bio, to je svima jasno bez obzira na negiranja. Trebamo se svi složiti da je bio, tako ćemo lakše doći do pomirenja. Ovaj Marš treba da se održi, treba se ići i poštovati pravila i kodeks ponašanja. Trebamo buduće generacije opominjati, ovo se nikada ne smije zaboraviti.”
