Ljubav je sredstvo, a ne cilj

Za­hva­lju­ju­ći osje­ća­nju lju­ba­vi i od­no­su lju­ba­vi, mno­gi na­ši po­stup­ci do­bi­ja­ju du­blji smi­sao. Ali,da li je i sa­ma lju­bav pre­ma part­ne­ru isto što i smi­sao ži­vo­ta? Mno­gi vje­ru­ju da je­ste. Vje­ru­ju da je upra­vo ta­kva lju­bav naj­vi­ši ili naj­sna­žni­ji ste­pen lju­ba­vi.

Iz­ja­va: “Ti si smi­sao mo­ga ži­vo­ta”, od­no­sno: “Ne mo­gu da za­mi­slim ži­vot bez te­be”, sva­ka­ko da mo­že da pri­ja kao znak ve­li­ke i sna­žne lju­ba­vi, ali mo­že i da pla­ši. S ta­kvim iz­ja­va­ma oso­ba u stva­ri po­ru­ču­je: “Ja sam za­vi­sna od te­be ta­ko da je moj ži­vot bez te­be ne­mo­guć”. Ta­ko na­sta­je za­vi­snost od dru­ge oso­be, za­vi­snič­ka lju­bav.

Ka­da je oso­ba uvje­re­na da je smi­sao nje­nog ži­vo­ta da je vo­li ne­ko od­re­đen, ona je sprem­na da pre­đe pre­ko bi­lo ko­je gra­ni­ce ka­ko bi tu lju­bav ostva­ri­la ili sa­ču­va­la. Bi­ti bez lju­ba­vi ta­kve oso­be je za nju ka­ta­stro­fa – besmi­sle­no bi­ti­sa­nje. Uko­li­ko je part­ner na­pu­sti ili umre, ta­kva oso­ba ne­će bi­ti sa­mo tu­žna zbog gu­bit­ka oso­be ko­ju još uvek vo­li, već će osje­ća­ti de­pre­si­ju zbog be­smi­sla da­ljeg ži­vlje­nja. A ta­da sa­mo­u­bi­stvo mo­že po­sta­ti pri­vlač­na ide­ja.

Ako oso­ba iz­ja­vi: “Moj ži­vot ima smi­sla sa­mo dok me Onili Ona vo­li, a ako pre­sta­ne da me vo­li,on­da ću se ubi­ti”, ona tvr­di da je Nje­go­va lju­bav uslov nje­nog po­sto­ja­nja. Re­ći da će ne­ko ži­vje­ti sa­mo ako i sve dok je da­ti uslov is­pu­njen je­ste isto što i re­ći da ne­ko ne že­li da ži­vi uko­li­ko da­ti uslov ni­je is­pu­njen. Iz tog raz­lo­ga psi­ho­te­ra­pe­u­ti u ra­du sa lju­di­ma če­sto za­u­zi­ma­ju čvrst stav da je ve­o­ma po­gre­šno da ne­ko sam se­bi uslo­vlja­va pra­vo na sop­stve­ni ži­vot is­pu­nje­njem ne­ka­kvog uslo­va. Pra­vo na ži­vot mo­ra bi­ti bez­u­slov­na ka­te­go­ri­ja. Smi­sao ži­vo­ta je sam ži­vot.

I ro­di­te­lji če­sto svo­joj dje­ci po­ru­ču­ju da su im ona smi­sao ži­vo­ta. Sve to u že­lji da im po­ka­žu i do­ka­žu ko­li­ko ih vo­le. A on­da ka­da ta dje­ca od­ra­stu i ka­da se po­la­ko pri­pre­ma­ju da se odvo­je od svo­jih ro­di­te­lja i za­poč­nu sa­mo­stal­ni ži­vot, mo­gu ose­ća­ti kri­vi­cu što svo­jim ro­di­te­lji­ma od­u­zi­ma­ju ‘smi­sao’ nji­ho­vog ži­vo­ta. Ne­ki ro­di­te­lji, u že­lji da spre­če gu­bi­tak ‘smi­sla’ vla­sti­tog ži­vo­ta, na raz­li­či­te na­či­ne ne­svje­sno za­bra­nju­ju de­ci da ko­nač­no od­ra­stu i da se odvo­je.

Uosta­lom, mit o lju­ba­vi ko­ja do­no­si sre­ću je to­li­ko pro­žeo za­pad­nu ci­vi­li­za­ci­ju da smo ko­lek­tiv­no po­br­ka­li sred­stvo i cilj. Umje­sto da lju­bav bu­de jed­no sred­stvo, emo­ci­ja ko­ja nas po­ve­zu­je dok za­jed­nič­ki pu­tu­je­mo kroz ži­vot, ona je po­sta­la cilj ko­jem se te­ži. Naš ko­lek­tiv­ni fan­ta­zam ostva­re­nja ve­li­ke i traj­ne lju­ba­vi za nas je isto što i sre­ća ko­joj ne­ma kra­ja, ko­nač­no is­pu­nje­nje ži­vot­nog smi­sla.