Navodi se da je neki babo spremio svoga sina na školovanje u Stambol.
Nakon okončanja školske godine sin se kući vratio.
Ocu je kazivao kako mu je bilo i šta je sve naučio, ali samo iz jednog predmeta, kako reče, ništa naučio nije.
Profesor im za čitavu godinu dana na časovima nije kazao ni jedne jedine riječi, samo je šutio.
Babo ko babo, zanimalo ga kakva je to mudrost godinu dana šutjeti, pa se spremio i pomenutog profesora posjetio.
Upitao je, zašto za godinu dana njegov sin nije ništa kod njega naučio.
Profesor mu tada lijepo odgovori: – Ja svoje učenike učim da prvo nauče šutjeti, da znaju jezik iza pameti držati, a tek onda ih učim da govore, da znaju šta će reći i kad će nešto kazati.